Skupljač zmija

Ter­ren­ceu Malicku

1.

Tri­na­es­tog ožujka devet­sto deve­de­set i druge vojni je pozi­var zazvo­nio na vrata naše kuće u Tro­giru. Moju je majku zate­kao u pola turske kave. Otvo­rila mu je, a on joj je predao bijeli papirić sa žigom. Tako je za mene počeo domo­vin­ski rat.

Dogo­dilo se to baš u nez­godno vri­jeme. Znam da za stvari kao što je mobi­li­za­cija vri­jeme nikad nije bez­u­vjetno zgodno, ali u mom slučaju poziv je stigao baš u naopaki čas. Jer, tog jutra kad je pozi­var pre­ki­nuo jutar­nju kavu moje majke, punilo se pet tje­dana otkad sam u Kaštelima otvo­rio tra­fiku, jed­nos­ta­van dućan gdje si mogao kupiti sla­do­led, novine i potrepštine za plažu. Nedugo prije unaj­mio sam i veći pos­lovni pros­tor, niže uz lun­go­mare. Nadao sam se njime zara­diti svoj prvi mili­jun prodajući keramičke pločice. Paketi s tali­jan­skim pločicama već su čekali na carini kad je papirić stigao na vrata.

Odlično pamtim to jutro. Od osam ujutro jupo­lom i valj­kom sam farbao zidove novog lokala. Boja­nje sam pre­ki­nuo kad su na radiju počele vijesti u dva. Oprao sam pinele i valjak, i otišao kući na ručak. Majka mi je s vrata poka­zala papirić, a ja sam istom pomis­lio: stigao je baš u naj­gore vrijeme.

Na vijes­tima u tri poka­zali su Šibenik kako gori, javili kako su topničke uzbune u skloništa potje­rale Zadar i Županju. Izgle­dalo je da se rat sprema i u Bosni. Ali, ja nisam mislio na dug domo­vini, tro­boj­nicu, lijepu našu i njen osmi­jeh zlat­nog žita. Mislio sam na to kako će mi sve vri­jeme teći najam na oba pros­tora, a onaj niže uz lun­go­mare bio je vražje skup. Mislio sam kako me Željkica, koja popodne radi u tra­fici, pot­krada, a ne mogu je ulo­viti. Mislio sam kako će pločice ostati gdje jesu, na carini. Poziv se dogo­dio baš u naj­gore vri­jeme, a u nas to nije bilo kao u veli­kom gradu: ako ovdje dobiješ poziv a ne odeš, to se sazna, ljudi komen­ti­raju i poka­zuju na te prstom.

Na pozivu je pisalo da se javim u mobi­li­za­cij­ski centar, u Sukošansku ulici u Splitu. Nisu pisali nikakvi rokovi – samo jedno krupno, prijeteće ODMAH. Pisalo je da ne dola­zim svojim autom. Majka je nazvala strica, objas­nila mu što se dogo­dilo i zamo­lila ga da me pre­baci do Splita.

Za četvrt sata stric se sto­ja­di­nom dove­zao pred kuću. Ja sam se u međuvremenu spa­ki­rao. Utrpao sam u torbu brijač, četkicu za zube, nož ska­ka­vac, otvarač za kon­zerve i sendvič s mor­ta­de­lom. U drugu sam ruku uzeo vreću za spa­va­nje i sve to utrpao u gepek sto­ja­dina. Gepek je vonjao po razrjeđivaču i nafti.

Zgrada u Sukošanskoj imala je veliki kolni ulaz prošaran rupama od gelera. Stric je pred ulazom ugasio motor. Položio mi je ruku na rame. Pogle­dao sam njega, pa kolna vrata, a onda ga poz­dra­vio i izišao. Dalje sam morao sam, tu za strica više nije bilo posla.  

2.

Hodnik gar­ni­zona bio je pun mladih, uzne­mi­re­nih mužjaka. Odmah si ih kužio: sve urbani dečki, s naušnicama, far­ba­nom kosom i diesel maji­cama. I dalje su glu­mili velike fra­jere, ali si vidio da su nemirni poput duša na muci. Još su jučer gle­dali TV dnev­nik i jeba­vali im tamo pri­jeko mater srpsku. Sad je sve bilo drukčije, sad se sve to ticalo njih.

«Je bi sad dobro palo jedno pri­mi­rje» reče tip koji je sjedio do mene, i ponudi mi orbit gumu. Bio je ljepuškast, imao je na glavi žutu, čupavu grivu. Odbio sam gumu: da sam je stavio u usta, mislim da bih se istog časa ispovraćao po gar­ni­zon­skom podu.

-Ja sam Edi – rekao je žuti, i povu­kao gumu.
-Dino – rekao sam, i pružio ruku.

Ćato nam je poku­pio pozive i upisao nas u knjigu. Uveli su nas u pros­to­riju koja je izgle­dala kao školski razred, ali je bila veća. Nakon čekanja koje mi se činilo pre­du­gim na vrata je ušao časnik, a žamor se utišao.

Časnik je na ramenu nosio oznaku čina – pregršt ple­ter­nih zvjez­dica - koju nisam umio dešifrirati. Bio je uteg­nut u per­fek­tno novu uni­formu koja je sakri­vala poveći trbuh. Poz­dra­vio nas je. Piljili smo u njega u pot­pu­noj tišini.

«Da se oko jedne stvari odma razu­mimo», rekao je.  «Ovo nije vojna vježba. Ne idete na mane­vre, niti u rezervu. Idete u rat.»

Rekao je to, a mene je u želucu probo ledeni bol, baš kao da mi netko kroz sli­jepo cri­jevo uvlači žicu.

«Znam da vas zanima di idete», rekao je. «Idete doli na jug, blizu Dubrov­nika. Misto se zove Hutovo, i nemojte ga tražit na karti jer ga nećete nać. Pred zgra­don su auto­busi, oni će vas odvest. Nemam vam šta drugo reć.»
Zašutio je, a onda dodao: «I sretno. Neki se od vas neće vratit, ali većina oće. Imajte to na pameti.»

Pogle­dao sam pre­tr­pan razred. Bio je pun mladih muškaraca, usra­nih kao grlice. Onako kako je to debeli izložio, zvučalo je kao da smo jedan drugom kon­ku­renti za neki posao ili fakul­tet­ski upis.

Auto­busi su zbilja bili pred zgra­dom. Uokolo se vrz­malo dosta uni­for­mi­ra­nog svi­jeta – vozača, časnika i vojnih poli­ca­jaca. Jedan neo­bri­jani vozač stajao je pokraj džipa i pušio. Edi mu pris­tupi. «Idemo u neko Hutovo. Kakav je to teren? Je li gadno?», upita žuti.
Neo­bri­jani je nogom smrvio opušak. «Sve ti je to isti kurac», rekao je, «sve isti kurac.»

Sjeli smo u buseve. Bili su stari i šareni, rek­vi­ri­rani od tko zna kojeg pro­pa­log poduzeća. Sjedio sam i gledao Edijev žuti potiljak.

Opet sam se sjetio što je debeli kazao. Neki se od nas neće vra­titi, većina hoće. Imajte to na pameti.

Imao sam to na pameti, cijelo vri­jeme. Jedino, važno i pos­ljed­nje pita­nje - s koje ćeš strane biti kad se povuče crta.   

3.

Pres­pa­vali smo u nekom selu uz Nere­tvu. Spa­vali smo u školi, obgr­lje­noj mulje­vi­tom vodom, na okuci rijeke. Baš kao i škola, tako je i cijelo selo bilo zarob­ljeno riječnim rukav­cima i barama, vlažno i nečisto. Uokolo su tru­lili plitki riječni čamci, komarci su se s večera dizali u roje­vima, a voda bi pos­tala gusta i tamna kao mazut.

U selo su nas dovezli pin­z­ga­uerima, u sumrak. Djeca su se oku­pila oko nas i gle­dala nas začuđeno: ni voj­nike, ni civile – voj­nike, a bez uni­formi. Djeca su vonjala na mulj. Činilo se kao da su presvučena poroz­nim slojem sasušenog, žućkastog blata. Pos­lije smo vidjeli odrasle. Koža im je bila ista takva, nečisto žuta od nataložene zemlje.

Spa­vali smo po učionicama, u vrećama položenim na parket. Zauzeo sam mjesto ispod zem­ljo­vida Azije i ras­tvo­rio vreću. Edi se smjes­tio uz mene. «Vidi šta imam», rekao je, i iz torbe izvu­kao karte za briškulu i trešetu. Igrao je bolje: u briškuli me tukao četiri nula, a ja sam dvaput pre­vi­dio karika.

Pred zoru me je pro­bu­dila hladnoća. Učionica je miri­sala na pli­je­san i nago­reni parket. Vani je još bilo mračno. Kako je bilo stu­deno, nije mi se izla­zilo iz vreće. Piljio sam u strop učionice i slušao kako tri­de­set ljudi diše, hrče i pišti. U četiri i četrdeset izvana se začuo zvuk auto­mo­bila, a potom gla­sovi. Onda se sve nanovo primirilo.

Ne zadugo. Vrata učionice su se otvo­rila, a netko je upalio svje­tlo. Na vrata su ušli uni­for­mi­rani ljudi. «Dobro jutro», rekao je jedan od njih i ukoračio u sobu. Nosio je bradu i okru­gle naočale. Doimao se kao knjiški moljac, pro­fe­sor filozofije.

-Ustanite – rekao je pro­fe­sor filo­zo­fije – u drugoj sobi imate bile kafe i doručak. A onda ćemo raz­di­lit opremu.

Nevje­ro­jatno je kakav je apetit Edi imao. Smazao je tri kokošje paštete i četvrt kruha. Ja sam otpio malo bijele kave (koja je u stvari bila ciko­rija s mli­je­kom) i pokušao sažvakati koru kruha. Kad sam izišao iz zgrade, zapah­nuo me miris mulja. Plju­nuo sam koru iz usta i pošao po opremu.

Podi­je­lili su nam uni­forme, reme­nje i čizme. Odjeća je miri­sala poput auto­mo­bil­skih pre­s­vlaka, a čizme po koži. Potom su nam dali oružje.

Podi­je­lili su nam ga u učionici. Auto­mat­ske puške nevino su ležale na stolu pre­kri­ve­nom čojom. Upi­sali bismo se u knjigu, i uzeli pušku. Kad je obred bio gotov sta­jali smo neko vri­jeme kao krdo kli­pana, s nela­go­dom premećući po rukama nove igračke. Sjetio sam se kako bismo se kao djeca igrali rata, klatareći se uokolo po dvorištu s veli­kim, kvr­ga­vim štapovima od lovo­ro­vih ili mur­vi­nih grana. Ljudi odrastu, ali neke stvari se ne mijenjaju.

Na vrata učionice ušao je filo­zof, noseći i sam kalašnjikov u ruci. Pred­sta­vio se. Rekao je da se zove Boris, bojnik Boris, i da nam je odsad nada­lje zapo­vjed­nik. “Ima li iko da ne zna pucat iz ciganke?” pitao je.

Svi su šutjeli. Nitko se nije javio. Tko ne bi znao pucati iz kalašnjikova? To su stvari koje Švabo ili Šved možda ne zna, ali ovdje svatko to zna, svatko ti može poka­zati kako se kalašnjikov ras­klopi, kako puni, a kako se iz njega puca.

«Dobro», rekao je bojnik Boris, i izišao.

Ukr­cali su nas u pin­z­ga­uere. Vožnja je tra­jala dugo. Isprva smo se vozili asfal­tom, a onda je kamion skre­nuo između dvije škrape na maka­dam. Pogle­dao sam Edija: i on se lecnuo.

S asfal­tom je bilo gotovo. Gotovo je bilo s nor­mal­nim, civil­nim svi­je­tom - došli smo tamo, u pičku mate­rinu, u Vijet­nam. 

4.

Sektor koji smo pokri­vali nali­ko­vao je stražnjici. Sas­to­jao se od dva obla, runjava bri­jega raz­dvo­jena pro­sje­kom kroz koji se vukla cesta. Viju­gala je doli­nom, penjala se u klanac između dva bri­jega i zami­cala pri­jeko, prema nepri­ja­telj­skoj strani.

Položaje smo držali na bri­jegu. Bili su to plitki, nemarno isko­pani rovovi, djelo naše ili nji­hovo, ali očito nekog tko je vje­ro­vao da se tu neće dugo zadržati. Preko gru­do­brana od vreća s pije­skom pružao se lijep pogled. Mogao si vidjeti cijelu dolinu, cestu koja vijuga prema Dubrov­niku, a dalje u dubini hercegovačke gore zapah­nute sni­je­gom. Mogao si isto tako vidjeti crno­gor­ske rovove, ten­kov­ske ukope i maski­rana vozila. Gle­dali smo ih, gle­dali su oni nas, ali se uglav­nom nije događalo ništa.

Spa­vali smo u napuštenom selu, u poja­tama raspršenim među smok­vama i baja­mima. Selo je bilo dva­na­est kilo­me­tara od čuka, što je značilo da je do položaja tre­balo pješačiti dva i pol sata. Bojnik Boris je rekao da se drukčije ne možemo smjes­titi, jer dalje nema sela, a i ima zalu­ta­lih patrola.

Smjes­tili smo se u sumrak. Edija i mene pos­lali su u bivši komin. Bila je to pojata od blo­keta, iznu­tra crna od dima. S greda su visjele kuke na koje je netko nekoć vješao pršute i koba­sice. Sad su ostale samo kuke.
Kad smo pros­trli vreće, u pojatu je ušao bojnik. Sjeo je na panj i upitao nas je li sve u redu. Upisao nam je imena u bilježnicu, a onda pitao što radimo kao civili.

-Ja sam električar. U pošti – odgo­vo­rio je Edi.
I ja sam kazao što radim. –A vi? – pitao sam potom.
-Ja sam pro­fe­sor – odgo­vo­rio je bojnik.
-Filozofije? – pitao sam.
-Ne – nasmi­jao se – biolo­gije.
Potom je ustao. «Susjedi smo», rekao je. «Ja spavam u kužini, odma do vas.» 

5.

S obzi­rom da se do čuke pješačilo tri sata, službujući bi svakog dana budio smjenu u četiri ujutro. Odje­nuli bi se i opre­mili, i na čuku stigli pred zoru. Smjena bi tra­jala 24 sata.
Bilo je to mirno raz­dob­lje. Front se na neko vri­jeme umr­tvio i usta­lio. Polo­vi­nom jutra topništvo bi s pro­ra­dilo, a s vre­mena na vri­jeme ten­kovi bi se pomakli iz ukopa i zasuli drugu stranu doline. Pješačkih napada, međutim, nije bilo. Nepri­ja­te­lja nismo vidjeli tjed­nima. Dok bi arti­lje­rija tukla, mi bismo zaro­nili glave u plitke rovove i čekali da roka­nje završi.

Nije bio pro­blem dan, nego noć. Mrak bi rano pao, cijelu noć nisi smio zas­pati, a za tobom je već bila pret­hodna noć manj­ka­vog sna pre­ki­nu­tog prije zore. Nisam prije toga znao da neis­pa­va­nost može boljeti, baš kao glad ili oze­blina. Od neis­pa­va­nosti bismo imali priviđenja. Vidio bi kos­ture kako se klate u gra­nama, od grane graba mislio bi da je ruka s ručnom bombom, a od suma­glice da su ljud­ska tijela. Neiskus­niji bi pucali na pri­kaze, bacali bi bombe na suma­glicu i grabov lug, a čitav bi front na to odgo­vo­rio paničnom rafal­nom palj­bom, baš onako kako jedan seoski pas lavežom pro­budi ostale.

Put koji se vukao doli­nom nije bio iskrčen, kvrgav, poput onog koji nas je doveo ovamo. Bio je to dobar put, nježno prašnjav i ravan. A mekom prašinom se lako šulja, lakše nego po kame­njaru koji se pod nogama lomi i praska. Pro­fe­sor Boris nam je rekao da je taj put glavni razlog zašto smo ovdje. «Tu ne smiju proć», rekao je. «Da nam se ophod­nja cestom uvali za leđa, dobili bismo u jaketu, svi skupa.» Zato je cestu tre­balo paziti.

Boris je stoga naložio da se uz cestu iskopa rov i pos­tavi pro­tu­ok­lopno sred­stvo. Dečki su rov isko­pali ispod jednog hrasta koji je pružao fini hlad. Rov je gledao na dugi maka­dam­ski zavoj. Bojnik je naložio da se u rov doveze raketni bacač. «Tebi nema više smjene», rekao je poslužitelju bacača, «bit ćeš tu 24 sata.» Raketaš se nije bunio: tako nije morao pješačiti, držati čuku, prati posuđe i čuvati logor. Sjedit će pod hras­tom po cio dan, čekati ručak i paziti da oni ne dođu cestom. Bojnik je poka­zao prstom na Edija. «Ti ćeš ostat sa njim, ka osi­gu­ra­nje. Idi po stvari.»
Tako su se Edi i raketaš trajno uta­bo­rili na cesti. U dva­na­est, kad bi stigla hrana, bojnik bi poslao nekog da im odnese manjerku, kon­zerve i kruh. Napo­s­ljetku je odlučio da ću to raditi ja.

To mi nije bilo po volji. To je značilo dva đira dnevno po vrućini, dva đira tije­kom kojih te može pok­lo­piti gra­nata ili zateći minobacački napad. Istina je da sam bio pošteđen smjena na čuki. Nisam više trebao stre­piti od pješačkog napada. Noć bih spavao u komadu. Ali, hodao sam poljem svakog popod­neva noseći manjerku, i pro­ma­trao nazub­ljeni krš. Počnu li rokati, svaka te od tih grota može ubiti, svaka se ras­pr­skava u sto­tine vapnenačkih gelera koji kidaju tetive, lome pršljene i udove. Zavi­dio sam Ediju: volio bih da sam na nje­go­vom mjestu, u debe­loj hras­to­voj sjeni, i da čekam fan­tom­ski tenk koji se neće pomo­liti iza zavoja.

Tako su pro­la­zili dani. Ujutro bismo s prve linije čuli kako grmi topništvo, ali je selo bilo pre­da­leko da bi nas pok­lo­pili. Pot­kraj jutra tut­njava bi se umi­rila. Točno u dva­na­est stigao bi kami­onet s ručkom. Ja bih brzo pojeo, nato­va­rio malu manjerku na leđa i ponio ručak Ediju i raketašu. Brzo bih hodao po toploj i mekoj prašini, osluškujući. Mje­seci rata otje­rali su ptice i životinje, pa je dolina bila jezo­vito tiha. Osluškivao sam tu tišinu strepeći samo od jednog zvuka: tut­njave minobacača, ili vebeera.

Ljudi oko mene bili su običan svijet, svijet kakvim si okružen svaki dan – u auto­busu, pred šalterom, na ribar­nici. Bilo ih je mladih i starih, trbušastih i vitkih, nar­ko­mana i alkosa, kuka­vica i hra­brih. Sta­riji su bili izje­lice: čim bi stigao kami­onet uzvr­tjeli bi se oko manjerki, vrebajući koba­sice i grah, ili čokoladicu više. Mlađi bi se zava­lili na gumno, izva­dili iz kesice travu i zamo­tali đoju, pušeći i piljeći u jasno seosko nebo. Svi su odreda bili strašno obični – svi osim pro­fe­sora, osim Borisa.

On nije bio običan, bio je drukčiji. Rijetko je izla­zio iz svoje kuhi­nje, lije­gao je s mrakom i nikad nije pio. Smjenu noćne službe odra­dio bi čitajući stalno istu debelu knjižurinu. Na stolu dežurnog tu bi se i tamo uz krčanje ogla­sio radio, svjetlucajući kao neka đavolska naprava. Boris bi njime uvečer i ujutro pre­da­vao raport, osluškivao ga, čitao debelu knjigu i bilježio nešto u nju. Jednom sam se zavu­kao u kuhi­nju dok ga nije bilo i zavi­rio u svezak. Knjiga je bila o kuk­cima. Na stra­ni­cama su bili crteži hrušteva, žohara, jele­naka, kri­jes­nica i bogo­moljki, a na mar­gi­nama pro­fe­so­rove sitno ispi­sane bilješke. Listao sam dalje. Naredno poglav­lje bilo je posvećeno mra­vima. Na svakoj je stra­nici bio nacr­tan mrav drukčije vrste, i tako deseci njih, deseci rasa različitih boja, veličina i običaja.

-I oni ratuju – začuo sam iza leđa. Pro­fe­sor me ulovio u špijuniranju.

-Pogledaj slo­bodno, ako te zanima – rekao je, kad sam plaho ispus­tio knjigu.
-Ljudi obično čitaju romane.
-Pišem magis­te­rij. Zapravo, pisao sam ga.
-O kuk­cima?
-Da.
-O tome kako ratuju?
-Ne, ne baš o tome. Iako mi je i to padalo napa­met, otkako je sve počelo.

Svje­tlo petro­lejke je tinjalo, tako da se činilo da se soba ljulja. Radio je svje­tlu­cao i krčao, reproducirajući ulomke naredbi i izvještaja. Slušali smo otpatke raz­go­vora iz drugih zaku­taka bojišnice, raz­go­vora nekih drugih ljudi na nekom drugom mjestu. Položio sam knjigu na stol. S otvo­rene stra­nice gledao me je neki egzotični, šareni hrušt. Nekome i mi tako izgle­damo, pomis­lio sam. Šareno, tuđe, pomalo gad­ljivo. Kao neka jed­nos­tavna rasa  koje ratuje s drugom sličnom sebi zbog nekih svojih raz­loga. Kao pred­met dos­to­jan proučavanja, vrsta koju dodiruješ pin­ce­tom, a na ruku si pomno navu­kao labo­ra­to­rij­ske ruka­vice. 

6.

Sre­di­nom jutra iz stožera je stigao naj­av­ljeni džip. Bio je to novi, ulašteni Puch, vozilo na kojem se vidjelo da nije izra­ubano po ovdašnjim gra­bama. Džip se zaus­ta­vio ispred dežurane, iz auta je izišao časnik, a pro­fe­sor mu je prišao usu­sret i salu­ti­rao. Bio je to prvi put da sam ikog u ovom ratu vidio da salutira.

Vozač je otvo­rio stražnja vrata. Pro­fe­sor i časnik su se raz­makli da osobi iz auta puste prolaz. U tom sam trenu ugle­dao povlaštenog put­nika.
Bio je dijete.

Ne zaista dijete, naravno. Ali, izgle­dao je kao dijete: vrlo mlad, jedva preko osam­na­est, i golo­brad. Držao se povi­jeno, pre­ve­lika odora pris­ta­jala mu je komično. Činilo se da je pokrao gar­de­robu vlas­tita oca. Ipak, sta­riji, iskusni časnici skla­njali su se pred njim kao da je pri­jes­to­lo­na­s­ljed­nik, ili medij, ili vidi­lac koji čavrlja s Gospom.
Bio je to maljutkaš.

Bojnik nam je naj­a­vio njegov dola­zak. «Slabo držimo cestu», rekao je jednog jutra, «raketa i dva čovjeka nisu dovoljna». Kazao je kako je od zapovjedništva tražio maljutku, i dobio je.

Pro­tu­ten­kov­ska raketa bila je obična stvar, bilo ih je posvuda. Maljutka je bila nešto drugo: stvar rijetka kao rijetki kukac, dra­go­cjena cijev kakvih je od mora pa do vrha Nere­tve bilo ne više od dese­tak. Služila je uništavanju bun­kera, ten­kova i vozila. Ono što ju je činilo drukčijom od raket­nih bacača bio je namot od dva kilo­me­tra čvrste čelične žice. Na taj je namot bio natak­nut pro­jek­til, razo­ran, pod­mu­kao i skup. Cije­lim putem k cilju pro­jek­til je žicom bio vezan za oružje. Zahvaljujući tome, mogli ste ga navo­diti: nije kod maljutke bilo podbačaja i prebačaja, zanošenja i lošeg računanja. Vlas­titu biste žrtvu gle­dali fino u ekran cilj­nika, raketu vozili pali­com nalik onoj za računarske igrice, i na koncu doveli na cilj. Maljutka je bila per­fek­tna, rijetka i skupa.

To sa skupoćom, to je bio pro­blem, govo­rili su. Košta raketa soma maraka, kurac, nemo’š nekom dat da ih ispuca pede­set da se nauči. Zato je vojska za maljutkaše uzi­mala one već naučene – klince. Uzi­mala je šampione iz luna par­kova, momčiće koji su omekšali ruku satima igrajući igrice. Uzi­mala je dječurliju sraslu uz joys­tick, tes­ti­rala ih i novačila za maljutkaše. Dali bi im da ispu­caju na poli­gonu dva-​tri i -gotova obuka, to je bilo to. Što su bili mlađi, bolje: oštrije vide, brži su im refleksi. Što su više visjeli pred kon­zo­lama, smi­cali ljubičaste mine, rafal­nom palj­bom tama­nili sve­mirce, bili su za ovaj posao bolji.

A ovaj je izgle­dao kao jedan od takvih. Pro­zi­ran kao čovječja ribica, doimao se kao netko tko se od svje­tla nagle­dao jedino neo­n­skog, tko u životu nije podi­gao ništa teže od pive. Pogle­dao sam dan­gube koji su se kla­ta­rili oko dežurane: bili su svi rumeni od seoskog zraka, od branja mas­lina, oko­pa­va­nja krum­pira i od domaćeg vina. Maljutkaš je izgle­dao kao da su ga pos­lali u krivi ter­mit­njak, među drugu vrstu mrava.

-Mali je naj­bo­lji – rekao je pro­fe­sor dok se navečer u dežurani kuhala turska kava. – Sto posto učinak, na obuci. Ima oko ka sokol, lipi mu se ruka na đojstik. Sretni smo šta smo ga dobili.

Navečer uz kavu saznao sam da su ga smjes­tili kod mene, na Edi­jevo mjesto. Kad sam pošao na spa­va­nje, još uvijek se vrtio po vreći. Pružio sam mu ruku i pred­sta­vio se.

- Toni, maljutkaš – rekao je, kao da mu je ovo drugo pre­zime. 

7.

Edi i maljutkaš pos­tali su stalni sta­nov­nici rova pod hras­tom. Svaki dan sam im dono­sio ručak. Krenuo bih oko podne, do hrasta bih stigao prije tri. Zajedno bi založili grašak ili šnicele u šugu, a ja bih se potom pre­vr­nuo pod deblo i u hladu proveo dio pos­li­je­pod­neva. Iz pravca mora pone­kad bi čuli tut­njavu topova, a s bri­jega tu i tamo rafale ili dovi­ki­va­nje. Popod­neva su kraćala, a noću bi ratištem zav­la­dao mir. Ja bih pred suton ustao, poz­dra­vio Edija i Tonija i zapu­tio se u selo noseći praznu manjerku. Hodao bih, osluškivao suton, a na daleko šištanje vebe­era ili topov­ski tutanj nakratko bi me obu­zelo ono staro, izvorno osjećanje straha, osjećanje koje me onog jutra pre­pla­vilo u regrut­nom centru, da bi ga potom isprali mje­seci rutine.

Jednog pos­li­je­pod­neva stigao sam do hrasta prteći na leđima pileću juhu, pol­pete i đuveč. Spus­tio sam posude na tlo i ugle­dao bijelu, mes­natu traku koja je visjela s jedne od hras­to­vih grana. Bila je to koža uhvaćene i pomno ode­rane zmije.

-Vidi – pohva­lio se maljutkaš. Hvas­tao se onako kako bi to činilo dijete.
-Naučija san ga lovit zmije – rekao je Edi.
-Sa rašljastim štapom – domet­nuo je maljutkaš.

Dolina ih je bila puna, zmija i bla­vora. Druga su se živa stvo­re­nja razbježala: lisice, fazane ili zečeve odavno je već otje­rala tut­njava, ptice šumski požari koji bi pla­nuli nakon raket­nih plo­tuna. Samo je zmija bilo posvuda – uglav­nom bez­o­pas­nih bjelouški, tek rjeđe poskoka. Dokoni voj­nici razva­lji­vali bi suho­zide dok ih ne bi razot­krili, a onda bi sli­je­dio lov. Rašljastim bi štapom zmiji pri­tis­nuli glavu, smak­nuli je nožem, a potom joj ogu­lili kožu. Viđao sam taj sport tu i tamo, u poza­dini i ovdje na liniji, a Edi ga je očito stigao i usvojiti.

S udiv­lje­njem sam gledao Toni­jevu zloćudnu napravu koja je virila iz rova. Maljutka nije izgle­dala kao oružje, već prije kao neka opaka i skupa geodet­ska sprava. Pogled na nju nago­nio me da klinca poštujem. Ali, on to nije shvaćao. On se naivno hvalio svojom novom vještinom – hva­ta­njem zmija.

Tog sam popod­neva s praz­nom manjer­kom stigao u selo ranije nego inače. Bojnik me ugle­dao i upitao je li sa zasje­dom uz cestu sve u redu. Pot­vrdno sam kimnuo glavom. U taj čas, na pamet mi je pao bijeli zmij­ski trbuh kako se klati s krošnje.  

8.

Tonija i Edija nala­zio bih tako svakog pos­li­je­pod­neva: ležali bi lijeno pova­ljeni u hras­tovu hladu, a oružje i dvo­glede poba­cali bi uz rov da leže poput pocr­kale marve. Ako su se gore s bri­jega katkad i čuli rafali, ako bi topništvo koji put i zagr­mjelo poljem, ovdje se nije događalo ništa. Toni i Edi samo bi ležali, dri­je­mali i prdili, i tek bi s vre­mena na vri­jeme dvo­gle­dom bacili oko na zavoj. Edija sam već dovoljno poz­na­vao da vidim da rikava od dosade. A Toni, on je našao zabavu. Njega su zalu­dile zmije.

Kolek­cija na najnižoj hras­to­voj grani rasla je dnevno. Negdje koncem tjedna po hras­to­voj je krošnji visjelo dese­tak koža, mahom bjelouški, ali i riđovki i poskoka. Neke su bile dugu­ljaste i svi­je­tle, neke kratke, neke crne ili pru­gaste. Izda­leka su se činile kao riba koju suše neki čudni polineški domo­roci, ili kao ženske čarape koje je na sušilo obje­silo neko mno­go­ljudno kućanstvo. Toni je, ukratko, polu­dio: čim bih se poja­vio s dnev­nom por­ci­jom fažoleta ili gulaša, poka­zao bi mi nove akvi­zi­cije u svom kožnatom muzeju, nove gma­zove koje je smak­nuo štapom i džepnim nožićem. Tragajući za njima lutao je sve dalje od rova, što je Edi primao s razum­lji­vim neodobravanjem.

Toni se u tih neko­liko tje­dana i fizički pro­mi­je­nio. Put mu je potam­nila, sunce ga je ispeklo, a koža na dla­no­vima i licu ogru­bjela mu je od fine crvene zemlje. Počeo je usva­jati hrvat­sku ratničku modu: oko glave je držao crnu maramu, okvire sa stre­lji­vom položio je u mrežasti prsluk, zavr­tao je rukave iz kojih su nedojm­ljivo virile tanke i bijele violinističke ruke. Uskoro je zmij­skim kožama počeo resiti i odoru, vješati ih oko vrata i zadi­je­vati o remen. Pokušavao je biti mačo, i to ga je činilo smiješnim. Možda je zato i lovio zmije, možda je htio pre­ki­nuti sa svojom prošlošću čovječje ribice koja živi pod plavičastim neonom, možda je želio ispasti Indi­ja­nac, mišićavo, pre­pla­nulo, ska­ut­sko biće pri­rode i krep­kog zraka. Možda je to htio, ali nisam sigu­ran da mu je uspijevalo.

Jednog je dana bojnik Boris pošao sa mnom u nad­gle­da­nje položaja. Dok sam ja kacjo­lom grabio špagete bolo­njeze, on je s inte­re­som raz­gle­dao Toni­jevu zbirku. Pro­ma­trao sam ga: nisam bio načistu gleda li je kao biolog, ili kao psihijatar.

Nije komen­ti­rao. Išpotao je Edija i Tonija što su zapus­tili rov, obišao zavoj, pro­vje­rio ori­jen­tire i krenuo natrag. Kaskao sam za njim, prteći na leđima polu­praznu manjerku špageta. «Neloša zbirka» rekao je pred selom, «svašta je pohvata onaj mali». A onda dodao: «Reci mi iskreno, je li on – onako, ka – puka?» Ništa mu nisam odgovorio.

Te je noći gadno rokalo. Netom što je na selo nale­gao rani sumrak, topništvo je počelo grmjeti negdje s mora. Tut­njilo je cijelu noć. Kad sam oko tri uzne­mi­ren ustao, vidio sam da se visovi uokolo rumene od vlažne makije koja je nez­dravo tinjala. Obišao sam selo. I drugi su se ner­vozno vrz­mali, osluškujući tut­njavu, zagledajući u olovno nebo. Front je oživio, nešto se događalo. 

9.

Oko dva­na­est sam uprtio ručak i krenuo ka zasjedi. Paljba je dotad jenjala. Nakon sat i pol hoda stigao sam do razva­ljene kape­lice na drugoj trećini puta. Do tog časa ni jedna gra­nata nije pala uokolo, premda se s mora čula pos­to­jana grmljavina.

Nisam kape­licu prošao ni sto­tinu metara, tres­nulo je.

Opa­lila je niže niz cestu. Ipak, tresak je sve­jedno bio tako jak da mi se zalju­ljalo u glavi, a uši mi je zaglušilo gusto, pos­to­jano zuja­nje. Odmah je tres­nula i iduća, s druge strane ceste.

Naj­gore je bilo to što su pale kao niot­kuda. U ratu zuja­nje mina slušaš cijeli dan. One šište lijevo i desno od tebe, pro­bi­jaju zrak uz resko zviždanje. Ali, ove nisu zviždale. Pukle su kao da su odu­vi­jek bile tu, kao da ih je netko posa­dio i čekao. Uskoro je pala treća, pa četvrta. Bile su tako raspoređene da je bilo jasno da gađaju cestu.

Sakrio sam se iza jedne hridi i osluškivao što će biti. Gra­nate su nasu­mice pra­skale po polju, podižući oblačiće dima. Kad bi pokoja pala bliže, hrid iza koje sam se skrio zasuo bi škropac sitnih vapnenačkih piljaka.

Nisam znao što ću. U selo više nisam mogao, ne samo zato što je put do tamo bio dulji, nego i zato što su se deto­na­cije polako premještale niz cestu u tom smjeru. Zaklon koji sam pronašao bio je bije­dan: štitio me je samo sva­lje­nog potrbuške, a čak mi ni to ne bi pomo­glo da gra­nata opali u vrh susjed­nih sika. Panika me gušila, ali sam uspio pri­brano zbro­jiti dva i dva. Tre­balo je produžiti dalje, do rova u kojem se nalaze Edi i Toni.

Govna sam mogao pojesti u svakom slučaju. Ali, vatra se premještala u dubinu prema selu, a kod Tonija i Edija čekao me je duboki, solidno isko­pani rov, jedini komad pris­tojne zaštite u cije­loj posra­noj dolini. Tre­balo je samo doći do tamo, pretrčati pos­ljed­nji kilo­me­tar i pol.

Krenuo sam. Isprva sam osluškivao ispa­lje­nja. Trčao bih, bacio bih se ničice kad bi ih začuo, a nas­tav­ljao trčati kad bi ispa­ljeni pro­jek­til tres­nuo o zemlju. Namje­ra­vao sam tako stići do cilja, ali to je bila ilu­zija: pucalo je sa svih strana, rokali su i naši i nji­hovi, uskoro su se ispa­lje­nja i deto­na­cije s obje strane tako izmiješali da nisi mogao bro­jati mine u zraku, niti znati tko puca i kamo. Tako sam trčao i bacao se nasumce, gutajući pre­os­tali put.

Nakon pola sata ugle­dao sam obrise bre­gova i pro­ci­jep nalik zad­njici. Hrast se sad već mogao vidjeti. Ono što me ones­po­ko­jilo bili su zvuci s uzvi­sine, s položaja. Od tamo je žestoko treštala puščana vatra, čuli su se povici, blje­skovi i deto­na­cije. Nikad dotad nisam vidio pješački napad – ali,  ovo je izgle­dalo i zvučalo baš tako.

Pohr­lio sam prema hrastu. Zrak mi je parao bron­hije, a sle­zena su me pekla. Sad su gra­nate već padale i uokolo, ali više se nisam oba­zi­rao. Sto­ti­njak metara do zasjede odlučio sam pretrčati u hipu, pa ako me tu i pok­lopi, onda to samo znači da nisam imao jebene sreće.

Trčao sam sve dok mi se maglo­vita slika goleme krošnje nije sasvim približila. Tada sam stao i ugle­dao neočekivan prizor.

Toni i Edi nisu bili sami. Zapravo, oko stabla je vrvjelo od ljudi, baš kao da svijet u zaka­zano vri­jeme čeka seoski autobus.

Edi i Toni su bili tu, dakako – s upe­re­nim oružjem, u maskir­nim odorama.

I pre­os­tali nazočni imali su maskirne uni­forme, ali drukčije: žute šare na odo­rama bile su jar­kije, mate­ri­jal svje­tliji, čizme drukčije. Ediju i Toniju društvo je činila gru­pica nji­ho­vih vojnika.

Nakon mje­seci rato­va­nja sad sam ih prvi put vidio izbliza.

Srećom, činilo se da Edi i Toni stvar imaju pod kon­tro­lom. Upe­rili su puške u pravcu razoružanih uljeza. Ovi su pak sta­jali dig­nu­tih ruku, bez pušaka i bombi koje su ležale iza Edi­je­vih leđa, na gomili. I jedni i drugi sta­jali su uspravno usred tog kreševa, kao da uokolo ne tresu topovi.

-Vidi šta smo pova­tali – reče Edi čim me je ugle­dao, man­gup­ski, kao da uživa.

-Njijova patrola – dometne maljutkaš nado­budno. Naki­tio se svojim indi­jan­skom bojama: zmij­skim kožama, mrežastim prs­lu­kom, mara­mom. Imao sam dojam da ga Crno­gorci gle­daju u čudu, kao da nisu načistu tre­baju li ga se oso­bito bojati, ili je tek oso­bito blesav.

Bilo ih je troje: ide­alan broj za izviđanje ili manju sabotažu. Doimali su se uplašeno ono­liko koliko bih i ja bio u nji­ho­voj koži. Izgle­dali su gladno i otr­cano, ali tako smo vje­ro­jatno izgle­dali i mi.

Jedan među njima izdva­jao se po svemu. Bio je visok, sablasno mršav, poduže kose po kojoj si znao da je rezer­vist. Druga su ga dvo­jica pota­jice motrili baš kao da im je mentor ili raz­red­nik. Oni su gle­dali u tlo, on ne. Gledao je ravno u Edija, baš kao da je zaključio tko je ovdje gazda. Na koncu je progovorio.

-Prijatelju! – obra­tio se Ediju, oprezno, kao da kroti beštiju.

Ostali smo zapa­njeni. Nitko od nas tro­jice nije očekivao da će nam se jedan od nji­ho­vih obra­titi. Zapravo, kad danas gledam, mislim da nas je zapa­njilo to što oni uopće govore.

-Prijatelju, slušaj me! – pono­vio je.
-Materi san ti pri­ja­telj! – obrecne se Edi.
-Slušaj me! Roka uokolo. Izgi­nut će i tvoji i moji. Daj da poleg­nemo, da se skri­jemo, dok ne žvajzne koja.

Edi me pogleda. Klim­nuo sam, jedva vidljivo.

-Dobro – reče Edi. – Leg­nite svi na prsi, tu isprid rova! Dla­nove na zati­ljak, i ko se makne gotov je…

Učinili su kako je zapo­vje­dio, skljokavši se tromo i uplašeno na tlo. Odmah potom jedna je gra­nata tres­nula neda­leko. Nas tro­jica smo se bacili na tlo isu­ka­nog oružja. Gore s bri­jega i dalje se čula paljba pomiješana s povi­cima. Pogle­dao sam uvis, ali jedino što sam vidio bila je debela hras­tova grana s nani­za­nim mes­na­tim tra­cima. Toni­jevi bla­vori i riđovke kla­tili su se na povje­tarcu: ovaj ćumez uokolo njih se odavno više nije ticao.

-Šta ćeš s ovima? – upitao sam Edija.
-Kurac, bilo bi ih naj­bo­lje pobit, bagru četničku.

Rekao je to, a ja sam pogle­dao ležeće ljude. Nisu se ni pomakli. Zato se Toni maljutkaš lecnuo, lijepo sam vidio kako mu se na licu smrz­nuo samo­uvje­reni osmijeh.

-Neš ih pobit – rekao sam. – Čekaćemo da pres­tane, pa ih vodimo u selo.
Činilo se da je i Ediju lak­nulo što sam to rekao.  – Istina – pro­mr­sio je – mogu služit za razmjenu.

Pogle­dao sam u nebo. Tre­balo je dočekati da tuča završi – ali, ona je tra­jala i tra­jala. Kame­nim poljem cvali su oblačići sivog dima nakon kojih bi s malim zakašnjenjem usli­je­dio prasak. Rokalo je, i nije izgle­dalo kao da će prestati.

Pogle­dao sam Crno­gorce. Imali su siva, umorna lica, bore odavno ispu­njene prljavštinom i sitnom zem­ljom. Mislio sam da ću, ako ih dobro proučim, moći o njima nešto saz­nati, nas­lu­titi koji bi od njih tamo pri­jeko mogao biti pekar, vul­ka­ni­zer ili učitelj. Ali, nisam otkri­vao ništa. Svi su imali ista, tje­skobna i sumorna lica, svi kao da su odu­vi­jek bili u vojsci, i kao da će u njoj zauvi­jek biti. Sjećam se dobro što sam se u tom času zapi­tao: pitao sam se ne izgle­damo li i mi njima tako, jed­naki kao jaja, bez prošlosti i bilo kakve posebnosti.

Radio pri­jem­nik je ležao pod hras­tom. Zacvrčao je. «Hrast, Hrast, ovdje Kuća», začulo se iz etera. Bio je to glas boj­nika Borisa. Začudio sam se kakvom me je pokro­vi­telj­skom ugodom ispunio.

«Hrast, čuješ li?» zakrčao je opet radio.
-Tu smo – odgo­vori Edi.
«Gore je počeo pješački. Je l’ me čuješ? Počeo je pješački.»
-Prijem – odgo­vori Edi. Puc­njava se s brda pojačala.
«Mi stižemo, ali ide sporo. Tuku, imamo već dva čovika aut. Pazite se i vi, nava­lit će i cestom.»
-Već su.
«Molim?»
-Već su. Pos­lali su diver­zante. Uvatili  smo ih u zasjedu, njih tri. Evo ih zarob­ljene. Šta ću sad?

Radio je šutio.

-Šta ću sad? – upita Edi glasnije.

Radio je još šutio.

«Čekaj da dođemo» odgo­vori pro­fe­sor nakon dulje stanke. Toni je ner­vozno lupkao po zatvaraču ciganke. Crno­gorci su ležali, ali vidio si da slušaju, da su svi same uši. «Reka je da čekamo», – ponovi Edi, a netom što je to rekao sve se pre­to­pilo u svje­tlo i gromki, neizdrživi prasak.

Nisam nikad osje­tio bol nalik toj. Vrištao sam kao malo­uman, a desna me noga pekla od koljena nado­lje kao da mi je netko isto­vre­meno i lomi i guli joj kožu metal­nim češljem. Nisam čuo ništa doli bučno zuja­nje. Pogle­dao sam vlas­titu nogu. Bila je na mjestu. Bila je krvava, s obzi­rom na bol vje­ro­jatno izbušena, ali na mjestu. Bojao sam se da ću umjesto nje vidjeti samo poki­dana mišićna vlakna i patr­ljak. Vidio sam svoju nogu, i to je bilo najvažnije.

Osvr­nuo sam se. Crno­gorci su ležali gdje i prije, glava duboko zavučenih među dla­nove. Činilo se da nisu prošli loše. Edi je međutim ležao na zemlji, a ruka mu je bila krvava iznad lakta. Bio je ranjen.

Pogle­dom sam potražio Tonija maljutkaša. Stajao točno pod hras­tom, na naj­po­gi­belj­ni­jem mjestu, posve intak­tan kao da je upravo odne­kud došao, pa se svemu čudi. I dalje je na nišanu imao Crno­gorce, koji se nisu micali.

Znate što je istina? Istina je da smo tog pos­li­je­pod­neva imali mnogo sreće. Mina od šezdeset mili­me­tara mogla je skre­nuti koji metar u stranu i uda­riti u krošnju. Akti­vi­rala bi se negdje u gra­nama iznad Toni­jeve gale­rije zmija. U tom bi nas slučaju geleri poškropili kao željezni kišobran – i ubili, sve od reda. Toni, koji je protiv regula stajao točno pod deblom, u tom bi se slučaju pre­tvo­rio u bezoblično mes­nato tijesto.

Ali, mina je pala malo pos­trance, na meku ilovaču i pije­sak maka­dam­ske ceste. Od poti­ska se zarila u tlo i izgu­bila snagu. Crno­gorci, koji su ležali ničice, prošli su lišo. Mi smo klečali držeći ih na nišanu. Zato smo faso­vali uspo­rene gelere i sitne gru­mene šljunka. Bili smo izrešetani, ali čitavi. Ediju je krupni vapnenački okra­jak poput bodeža tranširao rame. Ja sam dobio pogo­dak u list. Toni ništa.

Toni se naj­ed­nom trgnuo i pohr­lio nam u pomoć. Edi ga je, stenjući kroz zube, zaus­ta­vio. «Jesi lud!» rekao je, «pusti nas, bog te ubio. Pazi na njih!» Pogle­dali smo Crno­gorce. Samo bi im tren bio dovo­ljan da se domognu oružja. Tada bismo mi pos­tali zarob­lje­nici, a oni tamničari.

-Javi se. Javi se radi­jem. Traži Kuću – pro­mrsi Edi, a Toni zgrabi pri­jam­nik i pozove selo. Uokolo je tut­njilo od novih eks­plo­zija. Iz etera se zakratko čulo samo krčanje, a onda se kroz buku probio pro­fe­so­rov glas.

-Alo, Kuća. Ovde Toni, maljutkaš.

Pro­fe­sor je zvučao iznenađeno.

«Toni, di je Edi?»
-Ranjen. I on i Dino.

Pro­fe­sor je zvučao zdvojno, kao da mu je već ionako dovoljno nevolja.

«Šta je bilo?»
-Poklopilo nas- reče  Toni, i u taj čas gotovo brizne u plač.
«Di su vam zarob­lje­nici?»
Toni se osvrne: – Ovdi su.

Načas se čulo tek krčanje i šuštanje, a potom deto­na­cije s onu stranu radio veze. Pro­fe­sor je bio negdje gdje je grdno lupalo.

«Toni!» – zakrčao je radio.
-Ovdi san.
«Ajte šta prije na čuku! Čuješ li me, ajte gori šta prije….»
-A zarobljeni?

Pro­fe­sor je zašutio. Ja i Edi smo se pogle­dali. Edi je ležao na boku, krva­vog lakta, a ja sam bio izva­ljen poleđice, s nogom u tra­lja­vom zavoju koji sam impro­vi­zi­rao. Ukr­stili smo poglede. Obo­jici nam je bilo jasno što sada sli­jedi. Samo Toni to još nije shvaćao.

-Toni – pro­go­vori Edi, jedva dišući od bola – Toni, moramo gori na brdo. Gori su naši. Gori je doktor.

-A oni? – Toni je poka­zao na tro­jicu jad­nika koji su ležali i slušali.

-Toni, nemoš njih vodit gori dok je napad. Doveja si tako našima nepri­ja­te­lja iza leđa.
-Vodit ću ih u selo, radi zamjene.
-Nemoš doć do sela. Nema više sela. Nema u selu više nikog.
-Pa ne mogu ih pustit…
-Istina, ne moš.  Iznenadiće naše, od straga.
-Pa šta ću ih onda – ubit?

Edi nije rekao ništa. Pogle­dao sam Crno­gorce i shva­tio da ni oni sami više ne gaje nade. Samo Toni još nije razumio.

-Ne mogu, ne mogu ih.
-Meni je ruka smr­skana, Dino se ne može dignit.
-Ne mogu to.
-Toni, ništa drugo nemoš. – Edi mu je strp­ljivo odgo­vo­rio, kao da  podučava idiota.

Toni je pogle­dao mene. Ja sam kratko šutio, a onda klim­nuo glavom. Dan danas se kunem, nikad mi nije bilo teže reći jednu rečenicu. «Ništa drugo nemoš» rekao sam, i pogle­dao Crnogorce.

Visoki je ukočeno gledao u pod, pomi­ren i dos­to­jans­tveno krut. Najnižem od trojice  počela je drh­tati brada, a onda je briz­nuo u jecaje. Strah ga je obojio u mojom očima. Gledao sam ga, svje­tlo­ko­sog i onižeg, i mislio o tome kako je tamo pri­jeko možda učitelj, prav­nik ili knjigovođa. Nije se činio kao netko tko ima obi­telj, ali to nisi mogao znati. U svakom slučaju, ako je ima, više je neće vidjeti.

-Ne mogu ih ubit. Ne ovako. – zagrcne se Toni, sad već ozbiljno preko ruba plača. – Nemaju oružje, ništa.

-Jesi ti zdrav? Šta oćeš? Da in vra­timo oružje? Jel misliš da je ovo dvoboj, okej koral? – Edi je bjes­nio, a njegov mi se bijes nije činio pra­ved­nim. Toni je imao zdravu ruku. Toni je to morao učiniti. Toniju je ionako bilo dovoljno teško, nije mu tre­balo još otežavati.

Sta­jali smo tako, a uokolo je gru­valo. Niži Crno­go­rac je jecao. Visoki je gledao pozorno u pod, kao da se među trav­kama krije tajna šifra, kao da prije nego što se pomiri sa svi­je­tom želi ras­pet­ljati neki pos­ljed­nji nerješivi ključ. Toni je dahtao od užasa, s puškom upe­re­nom u tro­jicu, pogleda uprtog u nas. Edi je sve gore krva­rio. Tre­balo je požuriti i stvar pri­vesti kraju.

Ali, Toni se još nije dao. «Kuća, Kuća, ovde Hrast!», zaur­lao je u radio pri­jem­nik. «Prijem!», začulo se s druge strane.

-Kuća, vodin zarob­ljene i ranjene do vas.
«Toni, ajde gori na čuku.»

Toni nije odmah odgo­vo­rio. Pro­fe­sor ga je stoga zazvao iz etera, glasom koji je odavao nes­trp­lje­nje. «Kuća, šta ću sa zarob­lje­nima?» upitao je Toni, pos­ljed­nji put.

«Znaš šta» – odgo­vori pro­fe­sor.
-Šta?
«Znaš šta, Toni.»

Toni je odložio pri­jem­nik, blijed kao vosak.

Pogle­dao sam Crno­gorce. Sad su bili konačno osuđeni. Osudio ih je pro­fe­sor, premda ni on nije izre­kao riječ sa slovom «u», baš kao nitko prije toga. Ono što će se sad dogo­diti nitko nije htio spo­me­nuti imenom.

Zatvo­rio sam oči. Začuo sam rafal, nepri­rodno dug, a potom tišinu.

Kad sam otvo­rio oči, Crno­gorci su bili mrtvi, Toni­jeva puška ležala je na podu, a Toni je stajao pod hras­tom, ska­me­njen. Nije mogao oči odvo­jiti od onog što je učinio.

Tro­jica su ležali mrtvi, bezizražajnih pogleda, izva­ljeni, kao na krat­kom odmoru prije novog napora.

Zažalio sam što sam ih pogle­dao. Da nisam, ne bih ih sad sanjao. A sanjam ih – ne baš svake noći, ali često. Sanjam tri mrtva tijela koja gle­daju nebo. Sanjam nji­hove oči koje gle­daju, ali ne vide. Ne vide oblake, ne vide grane, ni mrtve zmije što se bezbrižno lju­ljaju na popod­nev­nom vjetru.

-Idemo – rekao je Edi. – Ajmo prije nego što opali iduća.

Edi je bio naj­pri­bra­niji. Ili – možda – najlošiji čovjek. Kako god bilo, učinili smo što je rekao. Bili smo živi, a živi čine sve da požive što duže. 

10.

Nikad se više nisam vratio do hrasta na zavoju ceste. Toni je još jednom otišao tamo, sutra ujutro, da pokupi maljutku koja je ostala ležati u rovu. Kazao mi je kako su tijela Crno­go­raca i dalje tamo. Netko od naših posuo ih je vapnom, da ne smrde. Smr­djelo je zato vapno, što je bilo gotovo jed­nako loše.

Tog lis­to­pad­skog utorka, izvi­jes­tili su na radiju, odbili smo nepri­ja­telj­ski pješački napad po cije­loj liniji bojišta. Dva dana pos­lije naši su kre­nuli u pro­tu­na­pad i potis­nuli Crno­gorce jeda­na­est kilo­me­tara dublje. Rov pod hras­tom više ničemu nije služio. Ostao je tamo, kao spomen na davni, glupi rat. Možda je i sad tamo, jamačno pun lišća, plići jer ga zasipa zemlja. Sum­njam da ga je itko zatr­pa­vao: i ožiljci na lju­dima ovdje se jedva stignu zaliječiti, tko bi onda liječio ožiljke na zemlji.

Ako je rov još tamo, tamo su možda i maljutkaševe zmije. Kad sam ga pitao što je s njima učinio, rekao mi je da ih je osta­vio gdje su i bile. Možda se još klate na buri i jugu, sad već sasvim crne i suhe. Toni ih više nije trebao: postao je Indi­ja­nac, pre­pla­nulo, otvrd­nulo biće, onakvo kakvo je htio biti.
Bolje bi bilo da nije. Bilo bi bolje za njega da se život može odvr­tjeti kao kaseta na rewind, da se može vra­titi na onu jutro kad je izišao iz kam­pa­njole, blijed kao čovječja ribica, zguren, s rukama bije­lim i tankim kao da svira violinu. Ali, ne možeš život vra­titi na rewind. Toni ne može više ne biti ubo­jica. Ja, ne mogu ne biti suučesnik.

Dva dana nakon događaja pod hras­tom naši su pro­tu­na­pa­dom  potisnuli Crno­gorce. To je, kako se kaže, povi­jest. Mi u toj povi­jesti više nismo sudje­lo­vali. Nismo bili tamo – ni Toni, ni Edi, ni pro­fe­sor, ni ja.
Ta sam dva dana proveo u sani­tetu, gdje se neki apsol­vent medi­cine učio struci na mojoj probušenoj nozi. Bio sam lako­po­kretni ranje­nik, pa su me za Split pos­lali zajedno sa smje­nom. Došepao sam do auto­busa i sjeo uz prozor. Kroz prljavo staklo ugle­dao sam Tonija kako razdužuje maljutku. Popeo se u bus. Ugle­dao me je, sjetno klim­nuo na poz­drav, ali nije sjeo do mene.

Puto­vali smo dugo. Negdje pred večer auto­bus je s maka­dama tres­nuo na ravni asfalt, na istom onom mjestu gdje smo se davno opros­tili od nor­male. Po asfal­t­noj cesti njemačka je maki­nja prela ugodno i tiho, ali to mi više nije ništa značilo.

Kasno u noći prešli smo pla­nin­ski pri­je­voj i izbili na zaobi­laz­nicu. Pod nama se otvo­rio vidik na zaljev i na Split. Odozgo se doimao poput vele­grada. Gorjele su visoke peći, reflek­tori disko klu­bova, aero­drom, gradilišta, sta­dion. Tisuće svje­tala gorjela su združeno, kao veliki drh­tu­ravi grozd, neki futuristički grad iz «Ratova zvi­jezda». Auto­bus je klizio nado­lje, k moru, k epi­cen­tru svjetla.

Tamo dolje ljudi su jeli, čitali novine, spa­vali, jeba­vali se, gle­dali fil­move, pili kapučino, opi­jali se ili glu­va­rili po sred­njo­vje­kov­nim kalama. Tamo dolje para­lelno su plu­tali neki ano­nimni životi – tisuće njih, uključujući živote mojih sta­raca, susjeda, zna­naca. Tamo dolje ništa se važno nije dogo­dilo: ljudi će i sutra čitati novine, cemen­tara će i sutra rigati musavi dim, Željkica će me pot­kra­dati, a moja stara rješavati križaljke uz tursku kavu kojoj se fundać polako stvrd­njava u šalici. Njima dolje ništa se nije pro­mi­je­nilo, samo nama.

Pogle­dao sam pro­fe­sora. Sjedio je na pred­njem sjedištu, sklop­lje­nih kapaka kao da medi­tira ili moli. Možda je spavao. Možda je u glavi pisao magis­te­rij, mislio na opne i ticala kornjaša i hrušteva, raz­no­vr­sne rase koje se plode, množe, grade i ratuju, vođene planom i naumom koji im nije jasan i koji nikad ne pro­pi­tuju. Možda je mislio i na ona tri tijela pokri­vena gašenim vapnom – iako sum­njam u to.

O njima je zato mislio Toni. Sjedio je u pred­njem dijelu busa, na sigur­noj dis­tanci od mene, svog sukrivca. Piljio je u jesen­ski dal­ma­tin­ski mrak. Mogao sam se kla­diti da preko tog mraka vidi beživotne oči uprte u nebo.

Znao sam što će biti kad se spus­timo dolje, u svje­tlo. Auto­busi će nas osta­viti na par­kingu brodogradilišta. Pušteni s lanca, voj­nici će se raz­mi­ljeti po gradu, onakvi kakvi jesu – nečisti, u prlja­vim uni­for­mama. Defi­cit alko­hola nakon tje­dana terena nadok­na­dit će u bir­ti­jama, oštrom dozom stocka ili šibenske tra­va­rice. Pri­piti će se dopo­te­zati do peep showa gdje će iz sigur­nosti kabine vlažiti oči na tustoj strip­ti­zeti. Za takve je stvari služio rat muškarcu sred­njih godina: za pos­ljed­nji vjetrić avan­ture, za dopušten bijeg od kuće, od debele žene i dnevne dosade. Rat je za takvo što bio odličan – bolji od večernje škole, subot­njeg basketa, nogo­met­nih tučnjava.

Pro­blem je s Toni­jem što on nije bio sred­njih godina. Toni je bio klinac. On još nije imao debelu ženu i djecu, nije čekao s fami­li­jom Novu godinu, gradio viken­dicu ni pekao prase. Kad se napo­kon spus­timo u grotlo svje­tla, umjesto u peep show on će otići kući, u klinačku sobu s pos­te­rima nad krevetom.

Zatvo­rio sam oči. Pokušao sam mis­liti o bilo čemu drugom – o  nogometu, seksu ili mate­ri­noj večeri. Ali, to s očima bio je šlampavi trik. Onog časa kad bih zatvo­rio kapke, vidio bih ono od čega sam cijelo vri­jeme bježao: tijela pokri­vena vapnom, i crne zmij­ske kože kako se klate pod sivim nebom.

To što bih vidio, vidio je i Toni. Bili smo dva od iste vrste, samotni pri­mjerci u ovom busu, punom običnih ljudi koji hrle običnim kućama, svom utočištu i svojoj sreći.